Polazak u školu predstavlja veliki korak u životu kako deteta, tako i roditelja. Svoje nade, strahove i strepnje prvog dana škole roditelji spakuju u torbu sa prvim đačkim knjigama. Neprestana borba, za znanje, lepo ponašanje, sticanje odgovornosti i zrelosti traje dokle god mali borci ne izađu iz đačkih klupa i ne krenu put nekih novih ozbiljnijih izazova.

Prva slova, čitanje, pisanje predstavljaju pravi izazov za malce koji su se do juče bezbrižno igrali sa drugarima, jureći za loptom i zabavljajući se u pesku na obližnjem igralištu. Od roditeljske posvećenosti, afiniteta deteta i sposobnosti učitelja zavisi koliko brzo će biti savladana prva prepreka, ta čudna slova, velika i mala, pisanje, čitanje, a potom i učenje. I sve ovo, manje ili više, ide svojim tokom, koji ponekad može da bude prekinut iznenadnim problemima. Jedan od njih primetila je majka borac – Tamara Damljanović iz Beograda. Naime, kod njene ćerkice javila se disleksija…

Veliki broj ljudi zapravo ne zna o kakvom poremećaju je reč. Neki nagađaju o čemu se radi, mnogi znaju da su u pitanju slova, ali nisu sigurni šta je to s čim se oni bore i koliko ta borba može da bude iscrpljujuća i za dete, ali i za roditelja.

U koštac s velikim problemom koji se našao pred malim bićem željnim znanja ova hrabra mama se uhvatila bez mnogo razmišljanja.

Na pitanje kada je primetila da nešto nije u redu, Tamara za lepevesti.online kaže:

– Na kraju prvog razreda osnovne škole, primetila sam da je Ružičino čitanje isto kao i na početku razreda, odnosno, kako je naučila da čita još u vrtiću tako je i ostalo. Čitala je slovo po slovo, pročitala bi tako čak nekoliko rečenica, ali nije razumela tekst. Tada sam pomislila da je letnji raspust pravo vreme da radimo na tome, pa smo čitavo leto provele uz knjige, odnosno slikovnice. Kada kažem čitavo leto, to i mislim, bukvalno svakog dana je čitala. Nije mi bilo jasno kako posle toliko rada nije uspela da poboljša ni pažnju, ni brzinu čitanja, ni razumevanje. Tada sam je prvi put odvela kod logopeda, ali rekli su mi da je rano za dijagnozu jer deca sazrevaju različitim tempom, već da nastavimo sa vežbom. U trećem razredu sam je ponovo odvela kod logopeda, jer napretka nije bilo, tako da je tada počela da radi sa stručnim licem – kaže Tamara.

Tamara je tada shvatila da je pred njom i njenom ćerkicom veliki izazov. Disleksija je zahtevna, bez mnogo rada i truda teško da će se videti napredak. Terapija je veoma specifična, a ono od čega svaki roditelj treba da krene jeste odlazak kod logopeda, koji će dati uputstva i pomoći detetu da krene put napretka.

– Ispostavilo se da je sve ono što smo nas dve radile svakodnevno, čitanje, pisanje, vežbanje bilo pogrešno – dodaje Tamara.

Sa disleksičarima se radi na jedan drugačiji način. Ipak, postoje proverene metode uz koje je uspeh deteta gotovo zagarantovan.

– Prvo što nam je logoped rekla je da Ružica ne treba da čita tekstove, već samo ono šta nam ona zada. A to su u početku bile vežbe pažnje, čitanja. Ipak, to nisu bile prave reči, već one koje su male samo, na primer, tri slova(AKI, EKI, IKI, OKI…) pa zatim reči sa 4 slova ali tada se fokusirala na glasove koji su fonetski slični – b-p, k-g, m-n, pa je tek tada čitanje predstavljalo izazov, jer je trebala čitati reči poput BAPA, BEPA… Tek tada sam zapravo videla koliki je disleksija problem, kada dete zna kako izgleda slovo B ali ne može da ga izgovori na početku reči, ili ako su u istoj reči i B i P – dodaje Tamara.

Sa svakim narednim razredom, Ružici je bilo teže da piše, jer je gradivo bilo obimnije, žalila se da ne stiže sve da prepiše sa table i da je bole oči na kraju dana. Vodila sam je dva puta kod oftalmologa jer sam pomislila da ima problem sa vidom, ali oba puta je nalaz bio savršen – kaže Tamara.

Prve sveske iz uvoza…

Ona dodaje i to da je i tada znala da postoje sveske koje su namenjene osobama sa disleksijom. U potragu za njima uključila je i rodbinu i poznanike iz Engleske. Kada je uspela da dobije prve sveske Tamara je velike nade polagala u njih i očekivala je da će one pomoći Ružici da brže i lakše piše i čita.

– Dala sam joj da u njima piše i čekala sam da vidim da li će ona primetiti bilo kakvu razliku. Posle nedelju dana me je pitala da li mogu da joj nabavim i svesku na kvadratiće. Pitala sam je zašto želi takve sveske, a ona je odgovorila da joj se napokon ne pomeraju linije dok piše i da joj više ne beže slova – s osmehom na licu kaže ova ponosna mama.

Tamara je tada odmah videla napredak, a Ružica je sa radošću počela da koristi specijalne sveske. Ipak, u tom periodu kreće pandemija korona virusa i ljudi sve manje odlaze u inostranstvo, što za Tamaru predstavlja dodatnu komplikaciju. Ipak, nije se obeshrabrila, već je počela da razmišlja kako da pomogne svom detetu.

– Kada je počela korona, putovanja su stala, a zalihe svesaka se istrošile. Onda sam naručila sveske online i one su putovale punih mesec dana a poštarina je koštala 19 funti. Tada sam rešila da počnem da pravim sveske i trakice ovde, u Srbiji.

…pa sledeće iz Srbije

Verovala je da može da pronađe štampariju koja će moći da joj izađe u susret i u tome nije pogrešila. To joj je dalo vetar u leđa, pa je otišla i korak dalje i napravila Instagram stranicu Disleksija Balkan. Ljudi su polako počeli da se interesuju za sveske, a mnogi od njih do tada nisu znali ni da postoji nešto što koliko toliko može da olakša život ljudi sa disleksijom i disgrafijom.

– Javljaju se ljudi sa disgrafijom, disleksijom, oni koji sumnjaju da njihovo dete ima poteškoće u učenju. Neko se javlja da se posavetuje, neko da se požali i naravno da kupe sveske i trakice za čitanje. Većina ljudi nije ni znala da postoji nešto što može bar malo da olakša deci čitanje i pisanje. Zanimljivo je to što ljudi često sebe prepoznaju kada čitaju moje objave, sete se svojih školskih dana, poteškoća koje su imali, nerazumevanja, ali to im daje više snage da pomognu svojoj deci kako bi oni lakše podneli izazove – podelila je svoje iskustvo s nama ova uporna žena.

Tamara je tu da svakom posveti pažnju, da sa njima podeli svoje iskustvo. Roditelji su često zbunjeni, naučni kadar nedovoljno edukovan, a osobe sa disleksijom nevidljive i zapostavljene.
Iako je roditeljima veoma teško da se izbore sa ovim poremećajem rešenje za problem postoji. Potrebno je mnogo snage i rada, upornosti i posvećenosti. Ipak, kako kaže naša sagovornica, već posle nekoliko meseci pomak je vidljiv, roditelji osete snagu da krenu dalje i sa još više entuzijazma bodre svoju decu.

– Roditeljima prvo kažem da ne očajavaju i da će uz rad biti mnogo bolje. Što ranije počne rad sa logopedom, to su rezultati brži, i nikada, ali baš nikada nije kasno! Upornost, ali i dovitljivost su neophodni, jer je svako dete drugačije. Kada roditelj primeti na koji način njegovo dete lakše usvaja neke pojmove, šta ga interesuje, u čemu je dobro, to je pola posla. Dete treba stimulisati da ne odustaje i da svoje nedostatke nadogradi – savetuje ona.

Najvažnije je pratiti dete, osluškivati šta je to što ga čini ispunjenim i srećnim.

Na primer, ako voli da crta, neka svaku pesmicu koju mora da nauči napamet nacrta, što detaljnije. Videćete da će je naučiti duplo brže. Ono neće moći da pročita lektiru, ali zato može da sluša audio knjigu. Ako ne razume lekciju iz biologije o oprašivanju, internet je pun kratkih zanimljivih filmova koji mogu da pomognu u vizualizaciji i shvatanju suštine – završava priču za naš portal Tamara Damljanović.