Na ulazu u čuvenu Gornjačku klisuru, na pola puta od Petrovca do Žagubice, sasvim neočekivano, mir i tišina. Do tada plaha i nepredvidiva, Mlava miruje.

Lovio po ovim šumama, kaže legenda, knez Lazar Hrebeljanović, pa spazio sa druge strane vode isposnika Grigorija (kasnije svetog) Sinajita i poželeo da razgovara sa njim. Govorio srpski knez sa jedne, a Grigorije sa druge strane, ali su reči odlazile sa hukom obesne planinske reke, sve dok se svetitelj nije rasrdio, pa prokleo reku „da joj se ne čuje glasa“. Zato ovde Mlava ćuti. Lazar je potom Grigoriju ispunio želju i podigao crkvu Vaznesenja Presvete Bogorodice i baš na ovom mestu manastir Gornjak. Tu su se Homoljci i pričestili i knezu na vernost zakleli , pre nego što su odjahali da se priključe vojsci na Kosovu. Tako, barem, veli predanje.

Pred visokim, starim, manastirskim vratima, miriše bagrem. Kad uđete u dvorište, najpre vam se učini da će vas planine poklopiti sa svih strana. Zaista, manastir se nalazi u udubljenju i preko zidova kojima je opasan, vidite samo litice, homoljske šume i parčence neba. Pod Vukanom, uspavanim vulkanom. Pod Ježevcem, kamenim visom sa ružnim imenom i još ružnijom istorijom, odakle je kneginja Milica naredila da se baci neka lepa devojka, na delu uhvaćena ljubavnica njenog muža, koji je tu imao konak i dolazio i kad nije sazivao vojsku.

Dvorište je popločano kamenom, nigde ne viri ni jedna travka. Nema papirića, nema opušaka, sve izgleda kao uštirkano. „Polako koračajte, da nešto ne isprljate, skoro mi je palo na pamet da se izujem“, reče jedan čovek do mene.

Gornjak je građen od 1379. do 1381. Osnivačku povelju izdao je knez Lazar 1. avgusta 1378, a potvrdio je patrijarh Spiridon, jer je knez želeo “da učini mali prinos Bogorodici s nadom u njenu pomoć na strašnom sudu Hristovom“. Tada mu je dato ime Ždrelo, a današnji naziv dobio je po vetru koji duva u klisuri.

Manastir je na upravu poveren isposniku Grigoriju, ispod čije je isposnice i sagrađen. Ona je pretvorena u malenu kapelu u steni, oslikana je predstavom Uspenja Bogorodice, pokraj koje su Sveti Sava i sveti Simeon, i sa njima još dva nepoznata sveca. Posvećena je svetom Nikoli, o čemu svedoči pečat od tuča iz vremena Stefana Lazarevića, sa natpisom „Nikodim, mitropolit smederevski i breničevski, 1667.“ koji u sredini ima lik ovog svetitelja. Kapela je zaključana, ali ljudi uprkos tome dolaze, jer veruju da su Grigorijeve mošti koje se ovde čuvaju lekovite i kroz metalne rešetke ubacuju novac, uz molitvu za ozdravljenje.

Igumanija nas vodi u manastirsku crkvu. Zvonik sa tremom i pripratatom kasnije je dozidan. Sa njega su Bugari u Prvom svetskom ratu čak i zvona ukrali.

– Neka im je prosto sve zlato, pa i zlatan knežev putir, i barjak cara Dušana, ali zvona… – tuguje i priča kako se zvono pune dve godine u manastiru nije oglašavalo. Životopis je slabo očuvan, preslikao ga je 1847. požarevački slikar Živko Pavlović. Slika koju ćete sigurno upamtiti je Isus kao dobar pastir, koji oko vrata umesto jagnjeta drži čoveka.

Prisetih se priče starog sveštenika, o jednoj Mariji – devojčici koju je ovde krstio: kada je hteo da joj odseče pramen kose vrisnula je iz glasa „Neću da se šišam!!“ i pobegla koliko je noge nose, „…a za njom kuma sa svećom, majka sa peškirom i ja ovako mator sa krstom, a ona levo, pa desno, pa pravo u konak niz hodnik!“ Mariju su naravno stigli i krstili, odnosno kako njeni roditelji kroz smeh kažu „nasilno pokrstili“.

U steni sa zapadne strane manastira – izvor. Odatle za Đurđevdan, a ponekad i 4. decembra za manastirsku slavu Vavedenje, poteče voda, ili bolje rečeno kane, jer je nekad ima tek za par kašika. Događalo se, kažu, da poteče isključivo u tri sata noću pre prve liturgije. Tada monahinje pokupe dragocene kapljice i dele ih posle. Uvek ima mnogo onih koji je žele, jer kažu da pomaže pri lečenju bolesti očiju, pa čak i da su dolazili slepi koji su posle umivanja – progledali. Meštani vele i da je jednog Đurđevdana 16 ljudi donelo jaganjce na poklon manastiru u znak zahvalnosti.

Pričaju ljudi legende o ovom izvoru, a pričaju i kako je manastir bio na udaru raznih silnika – posle Turaka i Bugara, palili su ga i Nemci i tako uništili i poslednje dragocenosti i sad „nema ničega, ali ima svetlosti božije“, koja je preživela i rušenja i oganj.

U brdima iznad Gornjaka mnogo malih otvora, nekad bile ćelije isposnice u pećinama koje ove planine kriju. U jednom zapisu stoji: „Kada nađeš pećinu sa osam rupa, ti moraš ceo dan da sediš kraj nje i gledaš kako sunčevi zraci prolaze kroz otvore. Kroz jedan od otvora sunce će da ti padne na zemlju i odozdo će da zasija kamen. Kraj tog kamena da kopaš i tu ćeš naći ćup sa silnim zlatom.“

Ne zna se je li neko našao blago u homoljskim pećinama. Putnici-namernici mir u Gornjaku jesu svakako.